ZAŠTITA ZAKONITOSTI

Sažet prikaz predmeta:

Radi se o eksproprijaciji u svrhu stambene izgradnje iz 1987.god. Korisnik-investitor ni posle 7 godina od izdavanja rešenja o eksproprijaciji nije ispoštovao obavezu u stanovima koju je sam sebi nametnuo i pored ogromnog stambenog fonda kojim je raspolagao. Deo naknade u novcu isplatio je na silu u sudski depozit radi nesmetane gradnje. Po završetku zgrade eksproprijacija je poništena 1994.god. saglasnošću obe strane tako što je korisnik odustao od uslova da se naknada odredi kroz ponovnu procenu nekretnine a bivši vlasnik se pozvao na presudu Vrhovnog suda kojom je potvrdjena neobaveznost ponovne procene.

Posle neuspelog dogovora od 1995. vodi se postupak kod suda oko utvrdjivanja naknade koju treba vratiti prema rešenju o deeksproprijaciji i to upravo metodom ponovne procene nekretnine.

U ovom predlogu za zaštitu zakonitosti  tužena ne ističe netačno niti nepotpuno činjenično stanje, povredu postupka niti nepravilnu primenu materijalnog prava iako su ove povrede u ovom postupku nesumnjive.

Ovom prilikom analizira se sam tužbeni zahtev od 13.01.1995.: 

-(iznet dokaz iz prvog posta).

Po ZPP-u sud nije vezan tužbenim zahtevom ali je u ovom predmetu sud isti prihvatio u potpunosti - suprotno zakonu i Ustavu.

Dokaz: sud osporenu odluku u potpunosti prema tužbenom zahtevu obrazlaže Zakonom o eksproprijaciji iz i posle 1995.god – obrazloženje Apelacionog suda str.4.

Takođe:

                 U ovom predmetu retroaktivno primenjen zakon iz 1995.god                  . 

Deeksproprijacija pravosnažna od 1994.!

Povredjen princip zabrane retroaktivnosti iz člana 197 novog Ustava
 -   PRESUDA JE PROTIVNA USTAVU   -  !!

Posledice primene retroaktivnog zakona.

Po tom istom zakonu po kome je presuđeno sudovi su apsolutno nenadležni  u  medjusobnim odnosima investitora i vlasnika jer se radi o klasičnoj stambenoj izgradnji .

Prema biltenu sudske prakse VSS 2009-3/str.178:

“У процесном праву важи принцип да када ненадлежни орган, донесе одлуку она се сматра непостојећом.”!!

Predlagač je sada u dilemi da li je uopšte potrebno ulagati bilo kakve pravne lekove?

POSLEDICE - APSOLUTNA ANARHIJA

Zahtev za zaštitu zakonitosti definisan je već samim svojim nazivom – ili ga tako ne treba više zvati.

Ukoliko bi se sada zahtev za zaštitu zakonitosti svodio samo na procesne radnje priznanja, odricanja i poravnanja bez razmatranja dopuštenosti same tužbe to praktično znači da sud upravo ne ispunjava svoju zakonsku obavezu iz člana 3 stav 3 ZPP u sprečavanju upravo navedenih procesnih radnji.

Dokaz: Ako su gornji navodi o protivustavnosti, protivzakonitosti i apsolutnoj nenadležnosti suda nesporni (a jesu) to, u pravnoj državi, praktično znači da se tužioc u startu odrekao svog tužbenog zahteva i sud ga u tome podržava. Po ZPP zadatak suda je da upravo  spreči takvo ponašanje a ne da onemogući dalje osporavanje takve presude ili, još gore, da sada takvu protivustavnu odluku brani svim sredstvima pa i osporavanjem prava Ustavnom sudu na preispitivanje takvih presuda!?

(primedba isnpirisana člankom iz navedenog biltena)

 Tužioc dakle raspolaže tužbenim zahtevom kojim po zakonu nikako ne može raspolagati

            Dodatni dokaz prema novom shvatanju nedozvoljenog raspolaganja “искључиво за понашање странака у време трајања парнице и на одлуку која је заснована на њиховој диспозицији (одрицање од захтева, признање и поравнање)”

Prva presuda u ovom predmetu – R.br.352/99 doneta 23.04.2001. bazirana je na odredbi čl.394 ZOO koja samo propisuje da je dužnik u obavezi isplate onog broja novčanih jedinica na koju obaveza glasi.

Zatim je sud, po načelu jednakosti davanja, sproveo valutnu revalorizaciju ne dajući razloge u ovoj bitnoj odluci. Suština spora je upravo u revalorizaciji i njenoj osnovanosti. Nominalna vrednost koju je trabalo vratiti po citiranom ZOO iznosi 0,06 dinara i tuženi je ne spore. Problem je što je tužioc ne prihvata već podnosi tužbeni zahtev sa tvrdnjom da tuženi dug neće da vrate!!??

Nezadovoljni ovakvim obrazloženjem tužene su preko punomoćnika u žalbi istakli neosnovanost načela jednakosti davanja u ovom predmetu i, kontradiktorno, pozvali se na Zakon o eksproprijaciji gde se u komentaru zakona navodi načelo jednakosti ali za slučajeve nesumnjivog deposediranja. Namera je bila otvoriti raspravu u ponovnom postupku o osnovanosti revalorizacije sobzirom da sada tuženi naslednici u tome do tada u postupku nisu učestvovali.

Rešenjem Gž.br.1/02 Okružni sud je ukinuo presudu i vratio na ponovno sudjenje sa nalogom, (str.4) da je: “prvostepeni sud u ponovnom postupku dužan da visinu ove naknade utvrdi u skladu sa odredbama Zakona o eksproprijaciji” !?

Kontardiktorno priznanje tuženih o prihvatanju postojanja dvostranog ugovora i načela jednakosti davanja konstatovano je i u obrazloženju presude P.br.1156/07 strana 3.

Tuženi su svesno priznali tužbene navode o navodnom vraćanju nepokretnosti stečenoj promenom sopstvenika izdavanjem rešenja – suprotno zakonu, računajući upravo na zakonom utvrđenu obavezu suda da vodi računa o nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Sud je naime ovo nedozvoljeno raspolaganje mogao i morao da utvrdi na veoma jednostavna način – kako je to već objašnjeno u gornjem dokazu o nedopuštenosti tužbe. Jer nema niti može imati dokaza da je tužioc bilo šta stekao pa nema šta ni da vrati, nikakve faktičke promene državine i vlasništva nije ni bilo i bivši vlasnik je uredno i sve vreme izmirivao porez na imovinu.

Umesto da sud od tužioca zatraži dokaze o sticanju i vraćanju svojine, da odbije ili postavi tužbu na zakonskoj osnovi sobzirom na medjusobnu isključivost promene sopstvenika i stambene izgradnje, sud se opredelio da ovaj stav o jednakosti davanja i ponovnoj proceni brani retroktivnim zakonom, svesno i sa namerom ne navodi ni koji zakon ni član, računajući na nestručnost jedinog punomoćnika i pravdajući se nalogom višeg suda. Ovog naloga višeg suda sud se držao sve vreme pa čak i kada je mu je 03.02.2009. dostavljena naknadno pronadjana presuda VSS – U1227/92 koja potvrdjuje neobaveznost primene ponovne procene i pojašnjava nastanak obostrane saglasnosti na deeksproprijaciju - povlačenjem prethodnog zahteva tužioca za ponovnu procenu i pozivanjem bivšeg vlasnika na presudu VSS.

Sobzirom da prvostepeni sud nikako nije želeo da ponovo otvori raspravu o osnovanosti primene načela jednakosti davanja, a što mu je ZPP omogućavao, punomoćnik tužene je odbio svako učešće u revalorizaciji, nema stručnog nalaza uticaja inflacije u predmetu, nema dokaznog postupka u istaknutim odštetnim zahtevima, nisu utvrđivani tačni nasledni delovi . . .  Zato je u presudi tako ogromna razlika – 350% (2,5x) - izmedju prvobitne presude R.br.352/99 i ove poslednje, potpuno netačno utvrdjeni nasledni delovu suprotno ZON i bez ijednog odštetnog zahteva tuženih za spor koji traje više od 15 godina i preko 23 u stalnom strahu od gubitka jedine životne nekretnine. 

Nedozvoljeno raspolaganje po novom shvatanju, usled odbijanja tuženih da dostave odgovarajuće sudske odluke, postoji, dakle, i u “utvrdjenim” naslednim delovima suprotno ZON.

Dokaz: P.br.56/2000 i R.br.425/99

Tužena smatra legitimnim Ustavnim pravom da ne saučestvuje u protivustavnim radnjama a još manje da sa istim pravi bilo kakav kompromis.

Prvostepeni sud je zaključio raspravu sa stavom da ovaj predmet prevazilazi njegova ovlašćenja te da će Apelacioni sud morati da otvori raspravu svestan nedostataka presude.

Apelacioni sud je bez rasprave potvrdio prvostepenu presudu svojim kontradiktornim obrazloženjima potpuno demaskirajući nezakonitost i protivustavnost uz potuno otsustvo dubljeg poznavanja specifičnosti materije. (ili sa namerom – takvom instrukcijom?)

U međuvremenu je drastično izmenjena mogućnost revizije i pristup Vrhovnom sudu.

Osim stidljivo iznete činjenice, ali u delu troškova postupka, da je čitav postupak radjen bez stvarnog društvenog interesa, a što je takodje bitna činjenica u oceni protivustavnosti, nijedan sud nije ni spomenuo niti uzeo u bilo kakvo razmatranje brojne naznake povreda ljudskih prava koje su tuženi tokom postupka isticali.

Najteža i najduža povreda jeste svakako povreda prava na mirno uživanje imovina PREKO 23.g

Još u vreme izdavanja rešenja o eksproprijaciji postojao je nesklad našeg zakonodavstva sa potpisanim Konvencijama o zaštiti ljudskih prava po kojima uzurpacija privatnog vlasništva  u svrhu stanbena izgradnja nije i ne može pretstavljati opšti interes. Ispravnost ovog stava potvrđuju upravo izmene ZoE iz 1995. koji ukida na dalje eksproprijaciju u svrhu klasične stambene izgradnje. Težinu i dugotrajnost ove povrede koja praktično okupira 3 porodice 1/3 aktivnog životnog veka nije ni spomenuta a još manje razmatrana na bilo koji način.

Iz biltena VSS 2009-3/str.171 –“ SUDSKA ODLUKA I USTAVNA ŽALBA”

Povodom osporavanja prava Ustavnom sudu na preispitivanje konačnih odluka.

“Осим изложеног, установљеном праксом угрожава се правна сигурност, и ствара правна неизвесност, вређа начело правноснажно пресуђене ствари (правноснажно пресуђена ствар је тачно пресуђена), угрожава начело поделе власти и руши ауторитет судске одлуке. Већину људских и мањинских права конкретизију посебни закони и у случају повреде штите их редовни судови . . . . . ”!!??

Sve ove navode iz biltena Vrhovnog suda demantuje ovaj predmet:

-  Preispitivanje presudjene stvari kroz ustavnu žalbu NE ugrožava pravnu sigurnost već postojeći prvosudni sistem koji dozvoljava da ovakve očite protivzakonite i protivustavne presude olako postanu konačne i bez prava na redovne lekove.

- Presuda je apriori “tačno presudjena” iako je nesumnjivo protivzakonita i protivustavna!?

-   Autoritet sudske odluke se ne štiti zabranom njenog daljeg preispitivanja već upravo sprečavanjem da takve, protivustavne, postanu konačne i izvršne

-    Autoritet se ne štiti opstrukcijom i represijom već smanjenjem negativnih pokazatelja većim zakonskim angažmanom, transparentnošću, stalnom kontrolom i odgovornošću sudijskog rada, selekcijom kadrova. . . -kvalitetom presudjivanja.

-   Nijedna od velikog broja istaknutih povreda ljudskih prava u ovom postupku nije ni spomenuta niti razmatrana do sada

- Da li je bolje braniti protivustavnu presudu samo davno narušenim navodnim autoritetom sudstva ili priznati propust i ne dozvoliti da ova bruka dospe van granica nase javnosti?

-    Zašto dozvoljavati da se za autoritet prava i pravne struke bore, silom prilika, više oni kojima to nije struka a ne prvenstveno oni kojima to upravo i jeste i struka i radna obaveza!?

Sobzirom da tužioc sve vreme vodi spor protivno saglasnosti bivšeg vlasnika na osnovu koje je postignuta obostrana saglanost u deeksproprijaciji tuženi su shodno ZOO i ZoUS pokrenuli i upravni spor kod Upravnog suda radi poništaja rešenja o deeksproprijaciji. Ne zato što veruju u konačnu ispravnu presudu našeg sudstva već zbog formalnog iscrpljivanja svih pravnih sretstava.