USTAVNA ŽALBA I ZAHTEV ZA PONAVLJANJE POSTUPKA

Stambeni fond investitora - pola grada Jagodine

III         USTAVOM ZAJAMČENO LJUDSKO ILI MANJINSKO PRAVO ILI

            SLOBODA KOJE JE POVREĐENO ILI USKRAĆENO

A) Ustavno pravo ili sloboda za koju se tvrdi da je povređena ili uskraćena:

           

            Pravo na pravično suđenje

            Pravo na žalbu i pravno sredstvo

            Pravo na mirno uživanje imovine

            Pravo na suđenje u razumnom roku
prethodno dostavljeno – Už - 1168/10

B) Odgovarajuća odredba Ustava kojom se to pravo ili sloboda jemči:

            Član 32 stav 1

            Član 36 stav 2

            Član 58

IV U ČEMU SE SASTOJI POVREDA ILI USKRAĆIVANJE USTAVOM

ZAJAMČENOG LJUDSKOG ILI MANJINSKOG PRAVA ILI SLOBODA

Razlozi žalbe i obrazloženje ukratko:

1. nepravičnost suda, nejednaka zaštita prava –pristrasnost suda- otvoreno zastupanje interesa tužioca
2. prekomerno, nedozvoljeno, nedopušteno raspolaganje - dokaz u I postu
3. uskraćeno pravo na odbranu i na pravno sredstvo – tek u konačnoj presudi prvi put se kao osnov tužbe pominje sticanje bez osnova
4. obrazloženja kontradiktorna sama sebi: promena sopstvenika i stambena izgardnja, sticanje bez osnova i ponovna procena nekretnine
5. obrazloženja retroaktivnim zakonima posle 1995.- protivno Ustavu
6. pogrešna primena materijalnog prava
7. odbijeno pavo da se određeni dokazi uzmu u razmatranje
8. sudovi odbili da razmatraju dokaze i suštinu tužbe
9. preko 15 godina suđenja u postupku bez ikakve krivice
10. preko 25 godina straha od gubitka jedinog prebivališta
11. umanjena vrednost nekretnine na tržištu i izmakla koristi
12. nemogućnost investiranja i pogoršanje uslova života
13. završetkom stambene zgrade a poništajem eksproprijacije potvrđeno nepostojanje opšeg interesa
14. i pre 1995. Eksproprijacija u svrhu stambene izgradnje nije bila u skladu sa potpisanim konvencijama o zaštiti ljudskih prava što dokazuju upravo izmene u ZoE iz 1995. Konvencije su potpisane davno pre 95. a nije bilo novih potpisa pred izmenu zakona.

 

PREDLOG ZAHTEVA ZA PONAVLJANJE POSTUPKA

Na osnovu čl.422 st.1 dostavljam predlog sudu za ponavljanje postupka.

            Sud je, shodno navedenom članu, nezakonito onemogućio raspravu pred sudom. Dokaz:

 U obrazloženju presude drugostepenog suda isti, po prvi put, kao mogući osnov za tužbene nevode  uvodi sticanje bez osnova po čl.210 i 211 ZOO.

Po čl.7 st.4 ZPP: „Sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano.”

             Na osnovu gornjih navoda sud je prethodno morao da razmotri šta je to što su tuženi stekli „bez osnova“ i od kog momenta nastaje takvo sticanje kao i da pruži priliku tuženima da daju svoje argumente po tom vrlo bitnom pitanju koje opredeljuje samu tužbu.

            Da je sud tako postupio ne bi obrazloženje bilo kontradiktorno samo sebi jer sticanje bez osnova isključuje primenu metode ponovne procene nekretnine koja je ovde primenjena – takođe bez osnova.

            Ono što su tuženi stekli, kako navodi sud „bez osnova“, jeste novac a ne nekretnina.

Znači, po obrazloženju suda, treba revalorizovati novčani iznos !!?? a ovde je rađena nova procena nekretnine – eksproprijacija po drugi put  u stambenoj izgradnji a bez opšteg interesa!!??

Ima li šta apsurdnije!!??

            Predlažem  i da sud, prethodno, podrobno prouči predmet da bi se izbegle očite kontradiktornosti u obrazloženjima na kojima je zasnovana presuda o visini novčane obaveze..

Ovo iz razloga takođe očite kontradiktornosti obrazloženja o eksproprijaciji (str.4), o specijalnom odnosu i promeni sopstvenika. Naime i ovo obrazloženje  direktno je kontradiktorno samoj presudi jer navodi članove Zakona o eksproprijaciji, koji istovremeno i bez ikakve sumnje, isključuju svaku nadležnost suda za ovakve sporove u stambenoj izgradnji.

“ Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava nije u skladu sa članom 6. (pravicnost sudjenja): ako organ koji odlučuje pruži obrazloženje koje je samo sebi kontradiktorno (Hirvisaari protiv Finske (2001.)

“Nije u skladu sa članom 6 :

•  kada joj je odbijeno pravo da se određeni dokazi uzmu u razmatranje (De Haes i Gijsels protiv Belgije (1997.) i Mantovanelli protiv Francuske (1997.)),”

•  kao i kada sud odbije razmatrati bitne dokaze ili suštinu tužbe (Tinnelly & Sons Ltd. I ostali i McElduff i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1998.)).”

             Da je sud zauzeo strogo formalno-pravni pristup na isti način prema tužiocu kao što to čini prema tuženima i da je bio dobro upoznat sa materijom:

 tužbu bi odmah i bez razmatranja morao odbaciti kao nedopuštenu.

To što tužioc traži, a sud potvrđuje, da na osnovu ZoE  „sud utvrdi pravičnu naknadu u deeksproprijaciji“- „usled odustajanja a posle promene sopstvenika“ i to u stambenoj izgradnji??!! - je nedopuštena radnja upravo tim istim ZoE kojim sud obrazlaže presudu.To je, istovremeno, jedna imaginarna, proizvoljna i protivustavna  radnja za koju ne postoji nikakva Zakonska potpora.

           

            Dokaz1: u obrazloženju nema navoda bilo kog člana bilo kog Zakona.

            Dokaz 2

-   Nesporno je da se radi o stambenoj izgradnji – iz rešenja o eksproprijaciji

-     Prvi ZoE sa promenom sopstvenika izdavanjem rešenja o eksproprijaciji istovremeno zabranjuje eksproprijaciju u stambenoj izgradnji . . (Pročitati ZoE pre i posle 1995.-čl.4i čl.1)

                        ZAKLJUČAK: IMA STAMBENE IZGRADNEJ ONDA, OČITO:

NEMA PROMENE SOPSTVENIKA IZDAVANJEM REŠENJA O EKSPROPRIJACIJI

A U OVOM SLUČAJU NI KASNIJE JER TUŽIOC NIJE ISPUNIO USLOV U STANOVIMA

            Tvrditi sada da je zahtevom za deeksproprijaciju bivši vlasnik pristao upravo na NOVU PROCENU je takođe nemoguće jer je isti pristao jedino pod uslovom da se ponovna procena ne primeni a dokazano je i da je njena primena nemoguća po zakonu u ovom slučaju.

I ovaj dokaz je sudu dostavljen: prethodno poništeno rešenje o deeksproprijaciji iz 1991. god. i presuda U.1227/92 VSS kojom je presudjena neobaveznost primene ponovne procene.

            U žalbi je tužena strana istakla da je % naslednih delova utvrđen protivno ZON i da prvostepeni sud zna za tu činjenicu. Pa ipak ni jednom ni drugom sudu ta nezakonist nije smetala da donesu i nezakonitu presudu iako su unapred znali de jeste nezakonita.

Dokaz je izostao samo iz razloga jer se očekivala obavezna drugostepena rasprava.

Po čl.7 st.3 „sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagat“ Sve presude vezane za nasledne delove nalaze se kod suda i mogu se lako obezbediti na isti način kao što je obezbeđen svedok veštak u ponovnoj proceni. To ne bi bilo preveliko svrstavanje i zastupanje jedne strane jer po pitanju pravičnosti sud je već u najbitnijim dilemama jasno i pristrasno zauzeo zastupanje jedne strane pa ovo zalaganje ne bi bilo sada od važnosti. Sud nije ni upozorio tužene da je teret dokazivanja na njima a znao je da odbrana nema pravno kvalifikovano lice.

Iz dostavljene presude P.br.56/2000 i R.br.425/99 vidi se potpuno drugačiji procentualni odnos od onog u presudi prvostepenog suda. Postoji i sumnja da li je tužena, sobzirom na ovakav nasledni deo, trebala uopšte biti stranka u postupku a što je takodje osnov za ponavljanje postupka po čl.422 st 2.

            Kad već sud nije hteo da raspravlja o suštini „ugovornog odnosa“ iz deeksproprijacije ,pravdajući se „pravosnažnošću“ iste, tuženi su pokrenuli upravni postupak pa zatim i tužbu upravnom sudu radi preciznijeg utvrđivanja ovih odnosa u eksproprijaciji i deeksproprijaciji, kao i zbog primene metode ponovne procene, sad kod ovog suda, a koja nema saglasnosti primene bivšeg vlasnika kod podnošenja zahteva za deeksproprijaciju. Ne bi bilo neuobičajeno da je sud zastao sa postupkom do okončanja upravnog spora pogotovu jer je zahtev bio poništaj takvog rešenja o deeksproprijaciji – osnov po kome sud sudi ovde. U upravnom postupku doneto je najpre prvostepeno odbijajuće rešenje kojim su potvrđeni navodi tužioca sa obrazloženjem : „da je korisnik stekao svojinu . . .a zatim vratio.“??  Drugostepeno rešenje potvrđuje prvostepeno ali sada sa bitno promenjenim obrazloženjem. Nema više stava koji zastupa tužioc i sud u ovoj spornoj presudi o sticanju i davanju već se samo konstatuje „neprivedenost nameni“ nepokretnosti. I ove kopije dostavljam.

.

      Ni organ uprave, za sada, ne želi da ulazi u suštinu spora već odluku prepušta sudu. Nikoga ne zanima suština ali je zato doneta konačna presuda sa ogromnom obavezom?!

            Po dostavljanju najbitnijeg dokaznog materijala krajem 2009. u vezi sa osnovanošću primenjene metode Opštinski sud nije hteo da otvara ponovo raspravu o tome već je završio  predmet sa obrazloženjem da je to složen predmet velike vrednosti, da je on ograničen instrukcijama višeg suda te da će o tome drugostepeni sud morati da otvori raspravu. !!??

            Sada i drugostepeni sud ne želi da otvara raspravu i ulazi u suštinu predmeta i potvrđuje odluku prvostepenog sa još kontradiktornijim obrazloženjima!!

            Pa što se uopšte sudimo kad je sve to odmah mogao da odredi tužioc!!??

            Je su li to dometi i ciljevi nove reforme pravosuđa, toliko aktuelne ovih dana!?

            Doneti efikasno I po svaku cenu presude nazavisno od kvaliteta presuđivanja!!??

Ukoiko sada I ovaj sud konačno odluči da ne otvara dalju suštinsku raspravu u ovom predmetu onda će ova presuda biti oglednim primer za objavljivanje kako ne treba suditi.

Prilog                                                                                                            22.11.2010.

-     kopija predloga zahteva za zaštitu zakonitosti.

-     Kopija ustavne žalbe

-     Kopija Upravne tužbe                                                       

-     P.br.56/2000 i R.br.425/99

-     465-4/09-04 i 465-02-00145/2009