NESAVESNOST I PROTIVUSTAVNOST INVESTITORA

1. Korisnik zaključio usmeni ugovor u stanovima sa vlasnikom pre rešenja o eksproproprijaciji. Cilj  - nesmetana pravosnažnost rešenja. Prva prevara – bez zapisnika i organa uprave.
2. Po pravosnažnosti ugovor nije ispoštovao pravdajući se zakonom ali ni te „zakonske“  odgovarajuće stanove nije obezbedio. Po ZoE morao je imati i stanove i sredstva pre započinjanja eksproprijacije.
3. Uplatio manji novčani deo naknade na silu u sudski depozit jer vlasnik nije želeo da je primi bez stanova. Cilj nesmetana gradnja zbog ogromnog krana i prilaza građevinskoj parceli.
4. Od početka eksproprijacije-1987 za 7 godina imao je preko 250 samo novih stanova na bliskoj lokaciji u izgradnji i sve ih je raspodelio sebi. U stambenom fondu više od pola grada.
5. Po završetku zgrade potvrdio da nije ni  imao nameru da ispuni uslove koje je sam sebi nametnuo radi sopstvene koristi.
6. U prvom zajedničkom pokušaju deeksproprijacije 1991. nametnuo kao uslov ponovnu procenu nepokretnosti koju vlasnik opravdano nije prihvatio pa je rešenje poništeno.
7. U vreme najveće inflacije nije mu stalo do dogovora već pokreće tužbu kod Vrhovnog suda  sa stavom da se kod upravnog organi ti odnosi ne uređuju.
8. Vrhovni sud Srbije uvuđa novi pokušaj prevare, odbacuje tužbu, potvrđuje pravo vlasnika da ne prihvati ponovnu procenu čime potvrđuje zakonsku neobaveznost ponovne procene nekretnine.
9. Pred isticanje rokova u eksproprijaciji, da bi se spasao veće štete, prihvata deeksproprijaciju u drugom pokušaju bez prethodnog uslova. Vlasnik se pozvao na presudu VSS.
10. Sve vreme sračunato manipuliše terminom isplaćene "pravične naknade" iako je ista tada obuhvatala manji deo u novcu a veći, bitniji, deo u stanovima
11. U početku postupka rešavanja odnosa kod suda  ne prigovara na valutnu revalorizacuju jer je vlasnik dobro znao na šta su obe strane pristale u deeksproprijaciji a ponovno poništenje je uvek moguće.
12. Po smrti vlasnika uporno insistira kod suda na ponovnoj proceni, precizira tužbu 29.03.2000.god.,  iako je dobro znao da za to nema saglasnost u deeksproprijaciji.              
13. Iako savršeno dobro poznaje i zakon i predmet, isti izvršioc i ruk.pravne službe od početka, utiče na sud da isti bez ikakve rezerve prihvati njegov stav da je u postupku eksproprijacije stekao nekretninu bivšeg vlasnika  te da je sada vraća a što je glavni uslov za primenu ponovne procene nekretnine.
14. Ne odriče se niti modifikuje tužbeni zahtev ni kad su tuženi naslednici konačno pronašli, shvatili i prezentirali uslove poništenja rešenja o deeksproprijaciji i presudu VSS iz 1992.
15. Ističe nesavesnost tuženih: time što su "sve vreme koristili nepokretnost" - verovatno je trebalo odmah sami da je sruše, da su "novac primili a neće da vrate" - umesto da odmah plate kolko god mu je potrebno u ovim teškim uslovima privređivanja.
16. Uporno istuče nezadovoljstvo i žalbe u pogledu presudjene visine i sudskih troškova da bi stvorio privid sudske objektivnosti. Presudjeni iznos je 2.5 puta veći od iznosa prve procene valutnom revalorizacijom, metodom iste važnosti pod uslovom da važi načelo jednakosti davanja.
17. Međupresude u korist tuženih imale su za cilj samo proveru stava kod višeg suda, stvaranje lažne slike o nepristrasnsti suda i navode na sumnnju da je sve dogovorno iscenirano.
18. Ne odriče se tužbenog zahteva ni po dokazu da je isti zakonski nemoguć – nedopušten što navodi na sumnju da se radi o ličnom obračunu. Tuženi nisu materijalizovali svoje odštetne zahteve u cilju kompromisa i što bržeg završetka suđenja koje traje 15 godina.
19. Poništajem eksproprijacije a završetkom stambene zgrade zbog koje je eksproprisano tužioc-korisnik je sam dokazao nepostojanje opšteg interesa u ovom postupku uzurpacije privatne imovine silom i time potvrdio protivustavnost u tom postupku.

PROTIVUSTAVNE RADNJE NE MOGU IMATI NIKAKVU ZAKONSKU ZAŠTITU